Читаоци су већ схватили да ова прича захтијева мало више маште и читалачког труда. Схватили су, дабоме, и да се књига ближи крају. И сад је право вријеме да се књизи мало помогне. Питате се зашто књизи треба помоћ? Зато што је она изум стар много вијекова, што ће рећи да је књига прије свега једна стара дама. А старе даме се мало теже сналазе са видео-позивима, таблетима, истовременим порукама на десет различитих платформи, брдашцима емотикона и сличним модерним тековинама. Баш због тога што се сви ови гаџети не могу лако угурати између корица, читаоци имају задатак да сами замисле како су изгледале поруке које су Лена и Коста међусобно слали, да ли се прекидала веза током видео-позива, коју боју тренерке је носио Коста, а какву гумицу за косу је имала Лена, колико често су се смијали и упадали једно другоме у ријеч, ко је имао више идеја за бајку, да ли су имитирали гласове јунака, ко је први имао петљу да пошаље <3 оном другом у току дописивања, да ли је уопште било ко послао <3...
Иако се овај задатак чини тежак, заправо он то уопште није и читаоци могу да одахну, јер овдје нема погрешних одговора. Све што замисле и измаштају, баш све је тачно и све је тако било. Једино што читаоцима након свега преостаје јесте да се опусте и прочитају од почетка до краја бајку коју су Лена и Коста заједно написали.
Ех, да, читаоци треба да знају и то да је Лена послала текст бајке мами и тати. И још нешто: Коста је био у праву – упалило је! Кад су је прочитали, родитељи су престали да се свађају и све је неким чудом кренуло набоље. Као у бајци...
